Bilješke o piscu: Pripovijesti Laza Lazarević
Laza Lazarević, rođen je u Šapcu, u skromnoj obitelji podrijetlom iz Hercegovine. Otac mu je bio trgovac i uz to obrtnik, pravi patrijarhalni domaćin sklon seljačkom zadružnom životu, što je ostavilo presudan trag u shvaćanjima budućeg pisca, Laze, jedinog sina u toj obitelji s četvero djece.
Školu je pohađao u Šapcu, sve do četvrtoga razreda gimnazije; ostatak gimnazije pohađao je u Beogradu, jer u Šapcu tada nije bilo viših razreda.
U Beogradu je živio u kući kod svoje sestre, udane za književnika Milorada Šapčanina, što je bez sumnje također utjecalo na formiranje njegova ranog interesa za književnost.
U Beogradu je na Velikoj školi završio pravne znanosti, ali 1871. godine odlazi u Berlin na studij medicine, koji je nakon kraćeg prekida, zbog rata, završio tek 1878. godine.
Nakon povratka u domovinu radio je kao liječnik u beogradskom okrugu, zatim kao osobni kraljev liječnik i od 1881. godine kao primarijus Opće državne bolnice u Beogradu, gdje je i umro.
Kao pisac nije prolazio trnovit put ispunjen lutanjima početnika, nego je odmah počeo ostvarivati punom mjerom svoj pripovjedački talent („Prvi put s ocem na jutrenje“, 1879).
Književnost mu je bila svojevrsna kompenzacija i najbolji način izražavanja svog pogled na svijet („Školska ikona“).
Krenuo je od shvaćanja da jedino patrijarhalni način života sadrži u sebi dovoljno snage pomoću kojega bi se moglo prevladati opće opadanje morala.
Zalagao se da zajednica kao vrhovni autoritet, i s njom u vezi opći interesi, budu iznad pojedinca („U dobar čas hajduci“, „Na bunaru“). Individualizam je smatrao štetnim i — prema Lazareviću — jedino je dostojna poštovanja ono osobnost, koja sve svoje snage stavi u službu društva, ali život ga je poučio kako takvi heroji često imaju tragičnu sudbinu („Sve će to narod pozlatiti“).
Bio je cijenjen prije svega kao suptilni psiholog i majstor kompozicije. Pisao je zgusnutim stilom; pričao je zanimljivo, iznoseći pritom samo najhitnije i najslikovitije detalje.
SADRŽAJ Pripovijesti Laza Lazarević
Zauzeo je istaknuto mjesto u povijesti književnosti i različitim antologijama premda je napisao svega devet završenih pripovijesti: „Prvi put s ocem na jutrenje“ (1879), „Školska ikona“, „U dobar čas hajduci“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod
pozlatiti“, „Vetar“, „On zna sve“ i posmrtno objavljena „Švabica“.
Konzervativan u političkim uvjerenjima, takav je i u svojim pripovijestima, ali ne izrazom nego — idejama.
U svemu novome vidio je princip nemira i nepoznanice, pa je tome svjesno suprotstavljao utvrđeno staro, patrijarhalno, preživjelo.
Osim autobiografske „Švabice“, pripovijesti u kojoj prikazuje svoj položaj, na studiju u Njemačkoj i ljubav prema djevojci, Njemici, u ostalim je prozama jedino tražio okvir za ispovijedanje svojih pogleda. Nastojao je istinito prikazati ljudske odnose.
Čovjeka na rubu moralne i materijalne propasti izvrsno je opisao u liku Mite („Prvi put s ocem na jutrenje“), a turgenjevsku dilemu između očeva i djece u „Školskoj ikoni“, opredijelivši se — za očeve. Trijumf kolektivne volje i reda prikazao je u sukobu u koji samosvjesno srlja samovoljna Anoka, a koji — u njegovoj interpretaciji — nije ni mogao završiti drukčije nego porazom individue.
Pa ipak, zapažanja, dojmljivi opisi i znalačko povezivanje prirode i čovjeka, opće atmosfere i osobne predispozicije, uzdigli su Lazarevićevu prozu do umjetničkih dometa, koji zrače sami od sebe ne samo subjektivnu nego i objektivnu istinu, čak bez obzira na autorove namjere, i tako postaju nenadoknadivo svjedočanstvo o ekonomskim, društvenim i političkim prilikama u Srbiji osamdesetih godina XIX. stoljeća.
IZ DJELA Pripovijesti Laza Lazarević
PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE (odlomak)
Dan za danom, a on sve po starom. Donosio je često pune višeke novaca. Gubio je također. Dolazio je često bez prstenja, bez šahata i. bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri sahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne čizme, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i — svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveče vranca, onog istog, našeg.
Sutra mu kupio nove hamove: vise remeni do niže kolena i biju ga roj te po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na du- ćanska vrata, -pa kroz varoš rrrrr!… da sve izleće kaldrma ispod nogu.
Mi smo već bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan otpušta. Sve ide kao -u nesrećnoj kupi, a novci se troše kao kiša.
Počeše, bogme,, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući. Zatvore se u veliku’ sobu, upale po nekoliko sveca, zveči dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peći im kave (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata, što je nadobivao napojnice). A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suhe, i čas po ponavlja: »Bože, ti nama budi prijatelj!«
I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti.. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje, ni osorne reči da rekne, a kamo li blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo naj’lepše u varoši. Moje haljine najlepše u celoj školi. Ali, opet, nešto mi je tako teško bilo, gledajući moju majku i sestru: čisto postarele: blede, tužne, ozbiljne. Nikud pod bogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da odu. A i nama su žene slabo dolazile, već samo ljudi, i to gotovo sve samo one »lole« i »pusta’ije«, kao što ih je moja mati zvala. Dućan gotovo i ne radi. »Zar ja« — kaže moj otac, — »da merim gejaku za dvaest para čivita? Eno mu Ćifuta!« — Mati ne sme ništa više ni da proslovi. Kaže, jedanput joj kazao:
»Jesi čula, ti, razumej srpski što ću ti reći: Ako ti meni ciglo jedanput još što o tome prosloviš, ja ću sebi naći kuću, pa se iseliti; a ti ovdje popuj kome hoćeš! U-pam-ti do-bro!«
Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana u dan, a sve se moli Bogu: »Bože, ti mene nemoj ostaviti!«
E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude!
Dođoše oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav Pero Zelenbać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, »radi s Peštom«. Brkove ušiljio, kosu ostraga razdelio, a zolufe pustio čak do jagodica. Debeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširić, a preko prsluka zlatan lanac: isti onakav kakav je pre babo imao. Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od sovu- ljage.
Dođoše oni velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kavu.
Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana, kao iz dimnjaka. Piju kavu, ćute kao Turci, samo karta klizi, i čuješ kako zveči dukat.
To je bila strašna noć.
Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale, pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro.
Nekoliko puta ulazio je moj otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju, pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin.
— Daj još! — veli mojoj majci.
Ona stegla srce. Ćuti kao kamen, otvara kovčeg, pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u mahramu.
Gleda uzvereno i nastranu, odlaže nogama, kao ja, kad me društvo čeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne otseče hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad pođe progunđa kao za se: »Još ovo samo!« I onda čisto beži iz sobe.
Ali »još ovo«, »još ovo«, uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.
— Daj! — veli mojoj majci, a došao u licu kao zemlja.
Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija.
Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.
— Brže! — kaže majci, a odlaže nogama i rukavom briše znoj.
Mati mu pruži.
— Daj sve! — reče on.
— Posljednjih deset dukata! — reče ona. Ali to nebeše više glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.
On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.
Moja mati klonu kraj kovčega i obnesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: »Nano, nano!«
Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac, pa prižeže kandilo pred Svetim Đorđem.
— ’Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od napasti! — reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.
Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu očenaša što je već bio naučio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog, kog je ona gledala i koji je u nju gledao. I onda joj se po licu razli nekako blaženstvo i nekaka svetlost, i meni se učini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze’nu. Posle mi zablesnuše oči, pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrže, i molih se po stoti put: »Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu!« I onda, a ne znam zašto: »Bože, ubij onoga Zelenbaća!«
Dugo smo se tako molili.
Posle moja mati usta, pope se na stolicu, pa celiva svetog Đorđa. I moja sestra to isto učini, a posle diže i mene i Đokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suhu kitu bosioka, što je stajala za ikonom, i staklence s bogojavljenskom vodicom, što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom’ bosiljak pa, nešto šapućući, prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata, pa na prstima pođe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.
Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osećao blažen, kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako?
Istom što mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra se diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelenbać jedanput viknu, koliko igda može:
—A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga?
Posle opet nasta nejasan žagor i svađa. Onda čusmo kako se vrata otvoriše, gunđanje i korake.
Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabele, ja i Đokica i zaspasmo, a on još ne dođe.